Ангелинка 1

Веселинка Стојковић

Анђелинка 1


„Могу ли да Вам кажем песму
Карла Сандберга?“

„Ваш глас је као песма. О Вашем гласу би песма могла да се напише. Да ли је неко певао о Вашем гласу?“
Било је песама. Било је. И говорили су јој их, читали, а она их слушала као да је о другоме реч, не о њој. Слушала их као добра песма што се чита и слуша и воли. И преко телефона их слушала. Читала из поште. И налазила у збиркама. И уздрхтавала би, као што се са сваком добром песмом уздрхтава, али се сабирала, да не покаже.
„Можда, не знам.“
А песме су биле чисте, лепе, драге: песме. И о гласу. Прихватала их је као што се лепа реч прихвата, поглед, осмех, рука, цвет, пажња, срећа: топло, захвално, дрхтавомеко, нежно, светло, чисто; као бисерно зрно, као капљицу росе, као дашак ветра, као сунчев дан, светлост, као багремов цвет, као глас вечних гласова; као све лепо што се узима и у чему су живе животне радости. Осветљавале су је као што све лепо осветљава, нешто више.
Било је и које су се издвајале, и из дубине је потресале, али није показивала, или јој се чинило да је у томе успевала. Не намерно, једноставно је тако било. То дубоко унутра у њој, из самога дна, упијало је лепоту, и ћутало, склупчавало се, понашало се као да је то што се у њему дешава, општа срећа, туђа више али и њему дата да је се дотакне, да је додирне, да уздрхти с њоме, да се обрадује, усхитно живот види, па је пусти даље, лепоту, кроз воде и траве и сунца и месеце, и све даље, даље, као што све и иде даље; постиђено, скромно, тихо, у свим нежностима се у дубинама њеним све таложило и преламало и таложило, и као да се и бојало да ће је и сам дан светао оскрнавити: ту лепоту, срећу, животни усхит, ту светлост највише радости, тај зрак – који је са самогa врха света стизао и који само и тамо треба да је: у врху света, а само мало живог створа, и мало што – може тамо, у врх, или ближе њему.
Дотакла је она врх врха, у младоме једноме часу јој се учинило, али како се успела, нагло и одједном, тако се, још и брже, згромуљила у тачку без ослонца и вере и пута и здравља. Отада се подизала, али никада тако вртоглаво, никада с таквом силином животних снага није дрхтала. Из те тачке као да није смела ни хтела ни могла.
„Могу ли да Вам кажем песму Карла Сандберга?“
„Карлa Сандбергa?“
„Витменa знате?“
„Да. Волим Витмена. Имам га у лепом издању.“
„Неким песницима не можемо да одолимо…“
„Не можемо“, заустила је а ћутала. Време се отегло.

„'Глава ми удара о звезде,
Стопала су ми на врховима брегова,
Вршци су мојих прстију у долинама и на
обалама живота.
Урањам рукама у киптаву пену искони
и поигравам се камичцима судбине.
Свраћах до пакла и враћах се пречесто.
Знам све о небу, јер разговарах с Богом.
Колам крвљу и утробом ужаса.
Упознах страсне грчеве лепоте
И чудесне побуне човекове свугде где
му је забрањено да крочи.
Име ми је Истина, и најнеухватљивија сам
робиња васионе.'“

Тишина пре песме, тишина после песме с обе стране жице. Само по једно „Хвала“ на почетку и на крају – с обе стране жице.
А онда су се немушто-хрупаво договори око посла окончавали.
„Чућемо се и сутра.“
„Ако не одустанете од посла“ – узалуд је од гласа и речи отимала немир који је заковитлао са Сандбергом.
„Васпитаван сам да дату реч поштујем. А нисам погрешио.“
„То ћете видети. Можда и јесте.“
„Толике године сам то радио.“
„Хвала Вам. Јавићу Вам се.“

Половина је јуна, а крин, бели крин се расцветао и замирисао башту. Усправљен између црвених ружа, на платну покошене траве, у шаренилу грануле винове лозе и кајсије с друге стране – мразом окрњене у цветању, сада окрупњале у ретким плодовима – благо нагнуте према крину, као у поклону. А Сунце се по њима и са њима игра, игра. Светли и трепти и расте – зањихано небеским чудесима и сопственим раоницима и браздама на Земљи.
Седела је на клупи, у танушној дијагонали од крина а насупрот њему. У хладу винове лозе с друге стране, у травњаку. Иза ње су цветале руже, малињак се истезао у отежалим црвеним плодовима иза њих, а у прочељу, у кружном осунчаном простору, у десном углу од ње, Анђелинке, будиле су се маргарете, у пупољцима још чекајући јутра. Ове године нису журиле.
Изнад ње су прелетали врапци у ведром цијуку.
Сандберг јој је био у рукама. Задубљена, покаткад је подизала главу и усправљала се уз наслон баштенске столице, остајући дуго у истом положају. И увек су јој очи прво на крин падале.
Добила га је, већ десет година има, од своје најбоље другарице с посла, од Наталије, у исто време кад и Јелисавета, кад и Софија, после и Бисењка; од Бисењке и Аринка која га сада има и на тераси, додуше, не тако бокорног. И сваке године је била над њим – ишчекујући његово цветање, од првих изданака пазећи на њега, крин – да се не загуши од пролећног другог цвећа, па после падне, растужи се и свене, кад пролећно се друго цвеће смири; да му не засмета шт; на путу у раст и цветање и срећу тренутка пред само лето.
Бела лепота цвета чудесно јој на длан је доносила обиље живота, сав живот, све земаљско и неземаљско од постања света као да је било у њему у најгушћем и најнежнијем и највишем изразу. Потпуном, обухватном, моћном, свепрожимајућем и свеводећем, свеказујућем изразу, и немоћном – колико је немоћан човек и све друго да се докучи, дозна и разазна, сазна у овоме свету недокучивом. 
А када би се расцветао, као сада, ноћне шетње двориштем су јој биле најлепше, и јутарње и вечерње, и подневне – често и вреле подневне – под сунцем које сипа и сипа и сипа врелину небеску – и богатије понекад и од првих пролећних – славуји када лугове пуне песмом, ласте гнезда када свијају своја, а она их слуша. И ове седељке напољу – са књигом, и уз музику понекад, као сада, најчешће филмску из прве половине прошлога века, коју, са плејером, чува са путовања.
А он се, крин, љупко усправљен према небу и усхитно-меко загњурен у живот око себе, па као нежно посрамљен од своје лепоте и чедности – сабран у дар свој небески, сабирући у својој лепоти и чистоти и весништву дугог и топлог и лепог лета, крин се и сада, увек јој се то чинило, чедно заљубљивао у све около себе, љиљански, као и све около њега у њега, у крин.
Као и она, Анђелинка, што се заљубљивала.

Још је било јутро. Тек мекани поветарац с брда мирио јој је по раменима и врату и прхао по коси. Враћала се Сандбергу, и књигама које је добила после неколико дана од дана када су се чули, упознали преко телефона.
„Колико чистоте, бисерности у свему, топлине, смерности, искри, у свему! Хвала Вам много!“
„Зар? Хвала. Хвала Вама.“


(Из Не идем никуда, Анушка: део VII, Карл Сандберг)

Корице: Марија Јовић