Софиjа

Веселинка Стојковић

Софија…

„Све човек око себе може да скутка, Софија, само себе никако… И кад му се учини да је и то решио, варка се распрсне.“
Из радне собе вода се најбоље видела, велика, покаткад уморна, покаткад хировита, никада мирна; вечна. Волео је да је гледа с прозора, да се одмара у њој и у свему у чему је она, вода, нарочито када се леска под сунцем, али и у олуји када је, хроптава. Њена обала, на коју је често силазио, била му је други одмор – и сећање – детињство и младост, путеви, повратци, клонућа и радости, свет, мисао, одласци; и нова лутања, нова и ишчекивања, и мир – ако поред путујуће воде може да се нађе: може: тихи, фини, и живљи, обалски, мелемни: мелемни мир.
Одавно није био овако нестао. Умео је да се бори, али као да више није. Умео је да хода и непроходима, као да више није могао. Челом је, и када је ударао, и добијао ударце, водио пут. Реч му је била снага: из здравља – очију, разума, рада, језика, живота, вечног надања; и слика, сликарство – оно пре свега; путовања, сусрети; рад и рад и рад, непрекидни рад; он сaм.
Обновио је чврсто и стара дружења, никада их није ни губио, сем када их је неумитност животна тањила и кидала и откидала, и нашао и налазио нова. За многима патио, али електронска помагала су била ту, да се не откину сасвим, да се не пати колико не мора…

…
„Живот на крају тријумфује падом. Само је можда први плач победа живота, све друго је борба да се одржи живот: узалудна. Коначна – или претконачна – најтежа. Најтежа…“
„Софија…“

…
„Оду дани, а да их се ниси нагледао.“
„Сунце, чини ти се, тек је кренуло, а већ је на западу.“
„Разданило се, а дан се угасио.“
„Ништа није вечно. Вечан је само сан; па ни сан.“
„Ништа, Софија.“

Затварао је врата за собом, закључавао.
„Као да ништа не може без кључа. Где су времена када заптова није било? само се привуку врата, па у посао, међу свет, у игру… са оцем свуда… дедом… другим дедом… сaм… са друштвом…; и када је реч била и кључ и откључ?…“
У кафани, у другој улици од његове, чекао га је Вукоје. Мајска крупна роса прскала је по асфалту. На себи је није осећао. Журио је као на воз некада, у младости, у изабрани студентски град када је одлазио, за знањем, за светом, светлом неким другим: светлом! Тада није знао из каквога је светла одлазио. И када је загазио у посао, ни касније, у зрео живот.
„Трчећи, човек пређе најдужи пут. Када се заустави, не зна где је био и шта је видео и шта пропустио и где није стигао; отвори се јама и пада пада пада у њу ако се не закачи за које дрвце за још који час.“
Журио је као када је први и последњи пут журио у Врање. О другим журбама није се усуђивао да мисли, да их се сећа. Утуљивао се и собом сваки изданак. А и мисао има време, час свој. Као све на овоме свету.
„Да ли јорговани прецветавају и тамо?... Магнолије… Софија их је волела.“

(Из Не идем никуда, Анушка)

Корице: Анушка; Не идем никуда, Анушка: Марија Јовић
Сажета слика: Зорица Сентић