Волим снегове

Веселинка Стојковић

Волим снегове

Ватра је бубњала у пећи. Волела је зиму због ње, ватре, бубњања њеног, прштања, усклика, смиривања, ћутања, новог прштања и нових усклика; због жара који је руштао, пламена из стакла који се ушушкавао по соби, играо се с даном, с ноћи, с мраком у раним јутрима, првим вечерњим сатима, читавога дана; због меке и љупке топлоте која се изливала и изливала из ње.
„Волим снегове, Јоване. Одувек их волим.“
Устајала је рано, и прозоре одмах откривала, чим устане. Улазила је у собу право према њима. Тешке засторе је осећала као препреку од живота, од здравља.
И јутрос је блештао снег напољу, ноћ је блештала с њим. Јутрос је и загазила по њему, под њим, на улицу сишла. Још је била пуста, а волела ју је такву, из јутара. Откад ју је назеб стегао, није се откидала од собне топлоте, па ни до улице. Срећа да су се дани одмора развукли.
Вратила се у мисао коју је записивала на екрану, па исклизнула из ње. Десном шаком обухватила је леву, лактовима наслоњена на сто, уз саму тастатуру, зажмурила, и одлутала.

Не идем никуда, Анушка (одломак)


Фотографија: Веселинка Стојковић