Анушка

Веселинка Стојковић

Не очајавај, Анушка

„И било је часова кадa ми живот одлазио је одлазио одлазио, а ја сам се бојала бојала сам се… за Аврама се бојала…“
„Такви часови нису само твоји, то су искушења за свакога, таква или друкчија, и свакаква. За свачију снагу према мери њеној. И свако је веће од снаге нечије, али само у првом тренутку. После се очврсне…“
„И било је часова страха и часова беса и часова туге и бола и велике повреде и великога бола, и опет чежње и опет чежње и праштања…“
„То је, Анушка, прича од века. Ништа ново, ни друкчије. А праштати треба ако се има шта праштати, ако има, али често има…“
„И, Софија, кад кренух, не бејах сама не бејах сама ни кад одлучивах…“
„Знам, Анушка, знала сам…“
„И кад сретох се с њим, не бејах сама не бејах…“
„Знам, Анушка, видех однекуд све и чух и разумех разумех, Анушка…“
„Аврама не заборавих, Софија!“
„Може ли се то, Анушка!“
„И зашто ме сада толико и толико све чупа свуда по души телу откида душу тело мене!...“
„То је твоја душа за још душе.“
„И опхрвана непознатим, опхрвава…“
„Не очајавај, Анушка, свет не уређује само човек не уређује...“

Сунце се уздигло изнад прозора и просипало у кафу коју је Софија спремала за њих две…

(Одломак из романа „Анушка“)


Корица: Марија Јовић