Опет hу сликати

Веселинка Стојковић

Од сутра ћу опет сликати…

„Ноћас сам сањала велику плесну дворану, с много сјаја, учила сам нове кораке.“
„И ја сам, Софија, видела дворану!“
„И добила сам букет лепих белих цветова. Гербера. Од моје Катице. … Дивно је осећала музику, а никада довољно гласно није показала поплаву њоме. Никада.“
„Била је заљубљена у самотну лепоту.“
„И сама је била то, самотна крхкост.“
„Алекса је мени донео маргарете из Кнез Михајлове…“
„Алекса је твоја срећа.“
„Знам, Софија, али није као пре.“
„Биће. Ви сте једно другом срећа. И биће као пре: Срећа.“
„И Алекса ми то каже.“
„Чувај своју срећу.“
„Хоћу, Софија, али...“
„Имате и дивну срећу, Анушка, Аврама имате.“
„Да, Софија.“
„Даће Бог и једну Јелену, видим то, Анушка!“
Анушка је ћутала.
„Родиће се на твој дан, буди сигурна. И биће као ти: лепа.“
Софија је затим склонила поглед, а Анушка ју је гледала док је скупљала златни свилени покривач око себе. Тешко је заустављала сузе. Осећала је да и Софија дрхти, у дну себе, скривено.
„Над срећом се не плаче, Анушка.“
Анушка је подизала с пода крај покривача.
„Не плаче се. Да се не угаси од суза.“
„Софија…“
„Једна се срећа тако угасила. Са Симоном. Са Симоном… А није…“
Загледала се у далеку тачку и заћутала. Заћутала. У мук се затворила. Дугачак мук, дугачак. Када се тргла, Анушка је склањала поглед са њенога лица, које се будило, отварало, светлост на себе узимало.
 „И туђе сузе могу да је угасе. И твоје.“
Анушка је подигла поглед у руже на зиду. Све своје иконе Софија је поклањала црквама, манастирима. А оне су ретко и стизале: после великих постова: у нарочитим сатима. У последње време су јој се и отимале. У руже се загледала, без вида.
„Како онда могу да понесем срећу?...“
Пружила се, и танушном руком, из ладице крај узглавља, извукла је читаве томове написаног материјала у формату А4. Анушка је знала да Софија понекад, у неким својим сатима, пише, али није могла да претпостави да толико тога има. 
„Анушка, теби ће ово бити невероватно, али је тако.“
„Шта то?“
„Видећеш.“

И видела је. Кад је дошло време, видела је. И срећу и тугу и све наде овога света рукопис је чувао.
„Можда је свака срећа права… Да ли су само једнако велике, једнако велике?... Да ли потиру једна другу? Или иду и заједно, упоредо? наизменично?... допуњују се… Све су само једно: живот?... Срећа и бол. И бол?“ питала се Анушка много пута, а с временом стизали су јој и одговори, већ их је и знала.
„Човек је из хиљаду страна, Анушка. Засветли она коју сунце огреје… На крају је само крај, Анушка моја…“

 „Сачувај ово. Мислим да вреди. У компјутеру је све… и још тога… Копије слика… Теби остаје“, гледала је у Анушкине очи док јој је пружала фасцикле. „Али још ћу сликати, још ћу писати. Не дам се, Анушка!“ додавала је. „Анушка моја…“ хтела је много да јој каже, све што није толиких година, њој, и себи самој, и неком другом, животу целом, али као да се загрцнула, ћутала је.
Када је Анушка фасцикле вратила у ладицу, Софија је узимала слушалицу.
„Да, Владиславе… Добро сам… Са Анушком сам… Анушка је данас слободна…  Од сутра ћу опет сликати… Можда већ поподне…“

Симон је још лутао по свету.

(Анушка)

Фотографија: Веселинка Стојковић