Записано остаjе

Записано остаје

Изложба слика: Петрушијевићи – Љиљана, Зорана, Зоран
Представљање романа „Невена“ Милене Богдановић, мајке Љиљине
Галерија Народног музеја, Врање
Петак, 1. јул 2016, 19 сати
Среда, 6. јул 2016, 19 сати

Вече посвећено драгим Петрушијевићима радост је била за наш град. За мене радост такође. „Да је наше Љиље међу нама“, мислила сам, а веровала да је тога часа ту, „звонило би ово вече њеном широком а скромном душом – њеном душом, њеним смехом, њеном густом снагом… а нежном… а крхком…“

Почаствована сам била што сам се те вечери нашла у Галерији:
Наша Љиљана је била моја другарица на послу, поштовани сликар Петрушијевић био је мој драги наставник ликовног васпитања у Учитељској школи, драгу Зорану-Зизи живо знам, расла је и пред мојим очима – са Љиљом сам била и кад су нас време и простори раздвајали.
Љиљану-Љиљу најпре памтим са путовања на посао у Трговиште. Радиле смо у Истуреном одељењу врањске Техничке школе, давне из овог времена 1978/79. године. Како су лепа била та школска путовања! То је био мој почетак рада у Техничкој школи. Памтим њен глас, њене ручно плетене хаљине, танку снагу, високе потпетице, њену скупљену косу на темену, њен смех, њене немирне руке, здраву реч.
Поштованог, мени драгог наставника, и свим његовим ђацима – Зорана Петрушијевића, памтим по осмехнутим очима и задовољству које није крио у раду са нама. Посезао је често за оловком, бојом, и допуњавао наше цртеже, наше слике. Како жалим што сам изгубила портрет, мој лик у оловци који је мој наставник урадио на једном часу у мојој трећој години, у неколико потеза, за мене…
Пратила сам њихов рад, Петрушијевића, колико сам могла… ткан из најфинијих сфера, њиховом пређом.
Памтим последњи сусрет са Љиљаном.

А онда је дошла „Невена“, књига Милене Богдановић, баке Зизине а мајке Љиљине. Поклон од Зизи. Загледала сам је, превртала, и због фотографија које су на крају, читала. Пожелела сам да је имам и у рукопису, и још рукописа, још књига Милениних… Привукло ме причање, прича, време које сам познавала и које нисам… А тражила сам Љиљану… Од корица, од Миленине – њене мајке фотографије на корици…
„Невена“ је историјски, ратни, друштвени, породични, сеоски, аутобиографски, политички, филозофски роман… Крушевачки крај, село, многочлана породица, предратно и ратно време – партизановање (1941–1945), поратно време… дом који се уздиже, растура и страда, и тако даље, сумирање и општег друштвеног раста и пропасти, вере и идеала и илузија на крају… – то је „Невена“.

10. новембра 2015. пишем драгој Зизи: „Драга моја Зизи, прочитала сам, заиста, једну пуну, јасну, здраву, топлу, велику књигу. Штета је што није Бака стигла да остави још нешто. Још једном Ти Велико хвала!“
Наредног дана, 11. новембра, јављам се драгом Горану Арсићу:
„Драги ВЕЂАНИ,
Поштовани Горане,
Честитам ВАМ на књизи 'Невена' Милене Богдановић.
Поновићу што већ рекох драгој Зорани: 'Прочитала сам, заиста, једну пуну, јасну, здраву, топлу, велику књигу'.
  Ваш текст ми је, драги Горане, посебно привукао пажњу.“
Горан ми се јавља 13. децембра 2015:
„Да, Милена је свакако била необична жена и њена књига је дивна искреност. Дуго ми се није десило да се тако одушевим књигом, као у периоду док сам читао 'Невену' док смо је припремали за штампу“.
 
Књига је у мом читању успостављала везу, или обрнуто, и са књигама Вере Ценић…
Радост њену, моје драге професорке Вере Ценић, њихову, драгих Ценића, због изложбе „Петрушијевићи“, ево вам сада преносим, а Петрушијевићима топле поздраве. Иначе, слике драгог нам сликара Зорана Петрушијевића красе Дом наших Ценића, и уживају у њему.
„У нарочитим тренуцима стизале су његове слике. Обоје га волимо. И Градимир и ја“, сачувала сам у свом роману „Анушка“.
У „Не идем никуда, Анушка“, стоји:
„Поподне ћемо се наћи у Галерији. На Зорановој изложби. Петрушијевићи су увек занимљиви. И Љиља и Зоран“. Ево сада и Зизи.
(А за драгу Зорану-Зизи имам поклон. Своје књиге.)

Врање, 6. јул 2016.
Веселинка Стојковић


Са Изложбе. Слика Љиљане Петрушијевић. Аутопортрет.
Фотографија: Веселинка Стојковић