Слушам песму искони. Песня вечности

Веселинка Стојковић

Слушам песму искони

Море удара о обале, а ја сам на обали и
        слушам песму искони.
И јуче је море ударало о обале, а човек је
        седео на обали и слушао
        песму искони.
Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,
        очи, оживљава дан.
Сунце је посипало воду и обале као јуче, и 
        као и претходнога дана –
        вода и обале су му се радовали.
Галебови су се подигли у небо,
        и моје очи су кренуле за њима.
        Тамо доле чује се брод.
Вијање галебова на небу је као рујање риба у
        води. И човек удара челом о вечност
        тражећи јој крај и почетак.


Препев са србског језика: Софија Измајлова
http://www.stihi.ru/2018/01/31/651 
Песня вечности

Море о берег бьёт,на берегу стою я
        и слушаю вечности песню.
И вчера о берег билось море, и человек
        сидел на берегу, и слушал
        вечности песню.
Солнце распростёрлось, рассыпалось,
        ударяет меня в лоб и глаза,
        оживляя день.
Солнце засыпает воду и землю
        как и вчера, как и того дня
        и рады ему вода и земля.
Чайки в небо поднялись
        и мои глаза вспорхнули за ними.
        Там вдалеке шум корабля.
В небе чаек круженье, в водах
        мерцание рыб. И человек,
        в вечность уткнувшись лбом,
        ищет начало её и конец.

      
       Слика: Владимир Волегов