Похорон

Тугу крију и месец и звезде
Кунућ' певца ноћи на конаку
Што по сунцу песме не испева
Јер проклетства поднети не могу,
Да соколу очи сагледају,
Мртве очи што сјајније сјају.
Тугу крију, тугу показују,
Сви одреда незнани и знани
Са тугом би лепше постојали
Ал се не да у многих видети
Тугу крију преболети ради
Не би ли се себи повратили.
А у гори певац у песми тугује
И тугује ал' се и радује

Већ те видех у дану Васкрса
Већ те видех, не брини се ништа
Кад Свевишњи земљу благослови
Бићеш живљи него што си био
Зато ја сам и тужан и срећан

Тугу крију, тугу показују
Само љубав соколова
У сестриним је очима тужила.
У тој тузи беше лепа јако
Да никада таква није била.
Гледао је певац из планине
И видео мртвога човека.
Угледа га живљег него икад
И још виде Божије анђеле
И самога Божјег Миљеника
Па месецу и звездама збори:

Браћо моја и месец и звезде,
Тугу кријте, тугу показујте! 
Дуг вам живот животу човека
Ил' сокола који вам пркоси,
Па у смрти њихове гледате
Каква туга-ваша љубав тад је била
И још каква за живота буде
Толико ће Христос вас гледати
Време траје али неће довек,
Сунце, месец свој сјај умањују,
Једног дана за вама ће соко
Тужбалице песме да запева

То су добро били размислили
И певача горског послушали.
Како месец, а тако и звезде
И би жао њима за соколом
Како сестри за братом јунаком
И засјаше још сјајнији они
Докле су се са сунцем састали,
Са неба их гледали анђели
Па се Богу помолити сташе
За све смртне да бесмртни буду.