Кад год Ката прошета сокаком
И свој осмех подели са мраком
Да сам мрак тај, ја тада пожелим
И да са мном тај осмех подели,
Или у вече то, да ме се сети
Један уздах бар, да ми посвети...
Али Кати није мене жао
И сва сретна поскакује само,
И не мисли да бих ја све дао
Кад бих мог'о и ја бити тамо.
Она мисли неке своје приче
Младалачке луде неке снове
Што на мене ни мало не личе
И ни један Петар се не зове.
Ката
© Copyright: Петар Жутичь, 2015
Свидетельство о публикации №115020707780
Свидетельство о публикации №115020707780
Рецензии