***

АЛИСА   ОРЛОВА-ВЯЗОВСКАЯ

  СКАЗКА

                ЖАН-ДУРАЧОК







отец рыбаком. Когда Жан был совсем маленьким, отец утонул, и бедной матери В маленьком рыбачьем поселке жил мальчик Жан.  Его мать была прачкой, а приходилось работать, не покладая рук, что бы прокормиться.  Ребятишки в поселке не дружили с Жаном, они смеялись над ним и дразнили. Им было непонятно, почему он часами сидит, уставившись на заходящее солнце, на кружившую над цветком стрекозу, или  на разведенный в очаге огонь.
               Жан удивлялся. Разве они не видят, что солнце, словно раскаленный шар, медленно опускается в море, и вода окрашивается сначала в густо малиновый, затем бордовый, затем рябь на воде становиться кроваво-красной, словно жидкое пламя? А стрекоза? Ее легкие крылышки, словно хрустальные, она замирает в воздухе и может быть превратиться в фею, с большими таинственными  глазами.  Как же можно не видеть всего этого? Как ни замирать от счастья, зная, что тебя окружает такая красота! А маленькие пестрые птички, с быстрыми хитрыми глазками. Соседская кошка, дремлющая на солнышке, словно богатая дама, одетая в переливающийся бархат, и  высокомерно поглядывающая  на всех.
                Но ребятишки ничего этого не замечали. Они носились с криками по прибрежному песку, дрались и играли, ссорились и мирились. Таскали у зазевавшихся рыбаков рыбу, и единодушно считали, что  Жан, попросту дурачок.
                За ними и многие взрослые в поселке стали поговаривать, что у прачки Клотильды  сын дурачок.  В услужение его не отдашь, кому нужен глупый как пень слуга? Учиться тем более не сможет. А что бы ни помереть с голоду, надо найти ему самое простое ремесло. Клотильда только тяжело вздыхала. Мало ей горя, что сын глупец, так еще худой и слабый. Даже возить дрова не сможет.
                Хорошо хоть угольщик Коллен-Борода, согласился взять Жанна в подмастерье. Кому охота сидеть целый день в лесу у ямы, где горят поленья, и ходить вечно в угольной пыли?
                Но через месяц, даже Коллен-Борода не выдержал и прогнал Жана. Вот бестолковый парень! Вместо того, что бы следить за обжигом, таращит глаза от восхищения. Он, видите ли, разглядел, что пламя словно танцует, меняя  цвет. Уверяет, будто в иные дни танец грустный и медленный, а то веселый, перебегающий с места на место. Одно слово -   дурачок.
                А уж когда Жан начал рисовать на песке картины, тонкой палочкой, прачка Клотильда, поплакав немного, собрала в узелок маленький хлебец, луковицу, медную монетку, и выпроводила сына восвояси. Пусть идет, куда глаза глядят. Авось найдет свое счастье. А она уж не в силах терпеть насмешки соседей. Может сыну повезет в чужих краях заработать на кусок хлеба.
                Жану было очень грустно оставлять мать, он стал обещать ей, что научиться писать красивые картины и избавит ее от тяжелой работы. Но Клотильда вытерла слезы и покачала головой. Так Жан пошел по свету счастья искать.



Однажды через маленький городишко проезжал богатый граф. Он ехал издалека, и ему захотелось выйти из кареты и немного размяться.  Граф вместе со слугой вошли в трактир. Трактирщик, увидев такого знатного гостя, согнувшись и непрерывно кланяясь, начал уставлять стол лучшими блюдами. Граф неторопливо ел, рассматривая скромное убранство трактира. В дальнем углу он заметил худого, бедно одетого юношу. Перед ним на столе стояла кружка молока.
          - При такой худобе, вряд ли он будет сыт одним молоком.- Хихикнул слуга графа.
          - Видно этот юноша очень беден и не может попросить другой еды.- Ответил граф.
          - Эй, трактирщик, отнеси-ка этому человеку более подходящее блюдо, я заплачу за него.
          - Господин граф очень добр,- заискивающе улыбнулся трактирщик,- Но стоит ли, право, траться на такого никчемного человечишка?
          - Да кто он?- Спросил граф.
         - Верно, какой - то никчемный дурачок. Пришел сюда дня два назад, попросил работы, а делать то ничего не умеет. Еле-еле смог наколоть мне дров, да почистил очаг, вот и заработал только на кружку молока. Говорит, что он художник! А у самого даже кистей и красок нет.
              Трактирщик и слуга графа, захохотали. Юноша посмотрел на них большими грустными глазами и ничего не ответил.
              - Подойди ко мне. Приказал граф.
Юноша подошел и поклонился.
               - Ты действительно можешь рисовать? Ты художник?
              -Да, господин.
              - А где же твои краски и кисти?
             - Мне не на что их купить, господин.
             - Послушай-ка, мне срочно нужен человек, который сможет нарисовать портрет. Моя матушка серьезно больна и дни ее сочтены. Я хочу, что бы ты сделал портрет. Тогда, если Господь призовет ее, картина будет мне утешением. Если ты хорошо выполнишь свою работу, я дам тебе денег. Если ты меня обманываешь и только зря потратишь краски и время, я велю, заточит тебя в самую высокую башню.
               - Думаю у меня получиться, господин.
 
Граф увез юношу, а был этот юноша ни кто  иной, как несчастный скитающийся Жан. 
            В замке графа, Жана покормили, дали холст, кисти и краски и отвели к старой графине, матери графа.
           Старушка была так слаба, что все время лежала в кровати. Жан закрепил холст и спросил:
         - Матушка, вы, верно, не хотели бы, что бы я нарисовал вас лежащей в кровати, обложенной со всех сторон подушками? Не расскажите те ли мне о месте, где вам нравилось бывать?
             Старушка улыбнулась и ответила:
          - Мне всегда было приятно гулять в нашей тисовой аллее, за замком. Там всегда стояла тень, и солнечные лучи пробивались через листву, словно через вуаль. Когда ветер шелестел листвой, мне казалось, что мои друзья говорят со мной, что моя покойная мать шепчет мне ласковые слова как в детстве.
              По щеке старушки скатилась слеза.
           - Не плачьте, матушка! Я нарисую вас, гуляющую в тисовой аллее, и блики солнца через листву, и даже шепот листвы!
            - Ты добрый и милый юноша.- Лицо старушки на миг озарилось слабой улыбкой.
                Жан принялся за работу. Три дня он прилежно трудился над холстом. Наконец он аккуратно снял картину и поднес ее к старой графине. Служанки помогли ей приподняться и подложили под спину подушки. Граф вошел в комнату и напряженно ждал, понравиться ли матери картина.
               Старушка развернула холст и по щекам ее побежали слезы.
- Негодяй! - Вскричал граф,- ты видно написал такую мазню, что расстроил мою матушку!
 - Ах, сынок! Не смей кричать на этого юношу. Он подарил мне счастье.
            Старушка прижала холст к  себе, глаза ее закрылись, и на губах застыла улыбка.
Граф был так расстроен смертью матери, что даже не посмотрел картину.  Про Жана все забыли, до того ли? Только через несколько дней граф велел принести ему холст, что бы увидеть, наконец, портрет. Когда граф развернул полотно, то просто онемел.
         На картине была изображена тисовая аллея, по ней шла женщина в белом платье, ветер шевелил верхушки деревьев и солнечные блики вспыхивали в листве. Граф услышал шелест листвы и пение птиц. Женщина на полотне подходила все ближе и, наконец, граф увидел свою матушку, молодую и красивую, такой она была в его детстве. Она улыбалась ему доброй и нежной улыбкой.
          Граф был потрясен. Он велел разыскать Жана и одеть его в богатую одежду. Дать столько денег, сколько он захочет, и купить ему самые лучшие и дорогие кисти и краски.
            Жан от души поблагодарил графа и сказал, что ему не нужно богатство. Вот если господин граф разрешит ему остаться в замке, он будет очень рад, потому что идти ему совершенно некуда.
            Граф очень обрадовался, поселил Жана в хорошей светлой комнате и разрешил в любое время прогуливаться по замку и владениям графа.
             Жан прожил в замке графа несколько лет. Он рисовал и рисовал. Если на картине было море, то люди слышали шум прибоя и многие уверяли, что чувствую, как соленые брызги воды попадают в лицо. Если он рисовал лес, то можно было часами разглядывать, как среди деревьев промелькнет лисица, как с ветки на ветку вспорхнет испуганная птичка. Люди слышали журчание лесного ручейка и шелест ветра.
                Вскоре, весть о чудо - художнике дошла и до самого короля. Он приказал немедленно доставить Жана во дворец. Король захотел, что бы Жан нарисовал, что - нибудь для королевы. Королева была родом из далекой страны и так тосковала по дому, что постоянно грустила. И король отменял балы и праздники. Что это за праздничный бал, когда у королевы глаза блестят от слез?
                И Жан рисовал для королевы ее родной город и улицы, по которым она проезжала в карете и замок, где она жила до замужества.
                - Ах, милый Жан! Я словно могу в любое время, как только начинаю тосковать, оказаться дома! Я чувствую запах цветов, которые росли в нашем саду. Я даже вижу моего старого слугу, подающего мне веер. Как я благодарна тебе, милый Жан! Наверное, я совсем бы зачахла от тоски без твоих картин.
             Король был очень доволен Жаном и осыпал его подарками. Но Жану ничего было не нужно. Только были бы краски и холст, да возможность рисовать.
              Однажды к Жану подошел старый садовник и, поклонившись, спросил:
               -Господин Жан, не возьмете ли вы моего внука Шарля в ученики? Мальчишка не ест и не пьет, а ходит как тень за вами и часами смотрит, как вы работаете. Вы уж простите, что я вас побеспокоил.
               -Это мне в пору извиняться,  когда я работаю, ничего не замечаю, вокруг, а бедный мальчик не решился обратиться сам.
                И маленький Шарль стал учеником художника.
 

Прошли годы. Картин Жана было так много и они были так хороши, что Король приказал выстроить галерею и разместить там картины.
              Теперь все жители могли прийти и полюбоваться ими. Богатые люди должны были заплатить за вход золотую монету, а бедных людей пропускали бесплатно. Так приказала королева. Она хотела, что бы каждый человек мог увидеть эти волшебные картины.

               Однажды из маленького рыбачьего поселка приехали рыбаки. Они привезли улов в город, что бы продав рыбу, купить подарки своим домашним. А не зайти ли в королевскую галерею, поглазеть на волшебные картины? Ведь люди они не богатые, с них и плату не возьмут. И рыбаки отправились смотреть картины.
                Они уже ходили целый час, охая и восхищаясь, пока не забрели в самый последний зал. И вдруг, рыбак Мишлен вскрикнул:
                Эй, смотрите-ка, точь в точь наша деревня! Рыбаки столпились перед картиной, подталкивая друг друга локтями.
              -Вот это да! Да это же папаша Бежар сворачивает свою сеть!
              - Гляди-ка! Прачка Клодильда полощет белье!
             - Смотри, смотри, мальчишки столпились на берегу! Пьер, Анри, да это же мы, только в детстве, вон же толстяк  Гринье!
               - О! Мы кидаем песком, в какого - то тщедушного парнишку, а он прикрывает глаза руками. Да это же Жан-дурачок!
               - Откуда же художник смог так точно все нарисовать? Словно сам был вместе с нами.
И вдруг одна и та же мысль пронзила рыбаков.
         Самый смелый подошел к служителю и, поклонившись, спросил:
       - Не скажет ли господин служитель, как зовут художника?
       - Вы видно издалека. Все знают, что его зовут господин Жан.
      -  Он, наверное, живет во дворце? Не подскажет ли господин служитель, можно ли его повидать?
       - Увы, к несчастью, господин Жан скончался в прошлом году. У нас есть только его портрет. Ученик господина художника, Шарль написал его.
                На портрете, в кресле сидел худой человек с большими грустными глазами.
             - Да, это он, Жан! Я узнал его!
             - И я узнаю. Он так же грустно смотрел на нас, когда мы дразнили, и насмехались над ним.
              - Да, да, таким же взглядом он смотрел напоследок, уходя из поселка.
               - А мы радовались, что избавились от него.
   Молча, стояли они у портрета, понурив головы. Краска стыда заливала их лица и по щекам катились слезы раскаяния.
             - Ах, если бы он был жив, мы непременно выпросили бы у него прощения,- воскликнул один из рыбаков.
            И взглянув на картину последний раз, они увидели, как худощавый человек на портрете, едва заметно улыбнулся.               





2010 г.
Блесави Жан
( Алиса Орлова - Вјазовскаја)
( са руског превела Снежана Дабић)
У маленом рибарском насељу живљаше дечак Жан. Његова мајка беше праља, а отац рибар. Када Жан бејаше сасвим мали, његов отац се утопи, а јадна његова мајка морала је  да ради и дању и ноћу како би се прехранили. Деца из насеља нису хтела да се са Жаном друже. Смејала су му се и ругала. Њима не беше јасно зашто он сатима седи загледан у сунце на заходу, на вилиног коњица који облеће око цвећа или на распламсалу ватру на огњишту.
Жан није могао да се начуди. Зар они не виде да  сунце као ужарена лопта полако тоне у море? Зар не виде да  вода поприма тамноцрвену , а потом  ужарену боју? Зар не виде да таласи постају крваво- црвени, а вода букти као пламен? А вилин коњиц? Његова лака крилца као да су од кристала. Он нестаје у ваздуху. Можда ће се претворити у вилу великих тајанствених очију. Па како је могуће да они све то не виде? Па како је могуће да не виде тако нешто? Како је могуће да не умиру од среће због тога што их окружује таква лепота? А малене шарене птичице паметних и живахних очију? А комшијска мачка која дрема на сунцу! Зар не виде да наличи на богату даму одевену у кадифу, која сија и која се прелива, и да тако гордо гледа око себе?
Али деца ништа од тога не примећиваху. Кричала су по обалском песку, тукла се и играла, свађала се и мирила. Вукла су рибу коју су уловили рибари и сматрала су да је Жан једноставно блесан.
И многи  људи у насељу почеше да причају да праља Клотилда има блесавог сина. У службу га не могаше дати. Коме је то потребан слуга глуп као пањ? А да учи више не може. Да би  преживели и да не би умрли од глади, требало је да му се нађе неки најлакши посао. Клотилда само тешко уздисаше. Мало јој је јада што јој је син глупан него је још и мршав и слабачак. Чак не може ни дрва да вуче.
Добро је што макар рудар Колен - Борода одлучи да Жана узме за помоћника. Ко је тај ко жели да целог дана седи у шуми у јами, где горе цепанице, и да  вечито удише угљену прашину?
Али кад прође месец дана, Колен - Борода не издржа и најури Жана. – То је неразуман младић! Уместо да надзире жарење руде, он бечи очи од усхићења. Њему се, видите, чини као да пламен плеше, мењајући боју. Покушава да нас увери да је плес некад тужан и спор, а некад весео, и да претрчава са једног места на друго. Једном речју- прави блесан.
А када Жан поче да  танким штапићем црта на песку, праља Клотилда, мало проплакавши, стави у завежљај хлепчић, главицу лука, бакарни новац и показа сину врата. Нека иде куда га очи воде! Можда ће негде у свету пронаћи своју срећу. Она више нема снаге да подноси подсмехе суседа. Можда ће њен син успети да у туђини заради за парче хлеба.
Жану беше жао да остави мајку. Обећаваше јој да ће научити да лепо слика и да ће је избавити од тешког рада. Клотилда обриса сузе и климну главом. Тако Жан пође по свету да тражи срећу.
Једнога дана у малени град дође богати гроф. Он путоваше издалека. Зажеле да изађе из кочије да се мало протегне. Са слугом уђе у крчму. Крчмар, угледавши тако уваженог госта, сагну се, и непрекидно се клањајући, стаде да ставља на сто најбоља јела. Гроф је брзо јео разгледајући скромно покућство. У једном ћошку примети мршавог, бедно обученог младића. Пред њим на столу стајаше шоља млека.
- Тако мршав тешко да ће се он заситити једном шољом млека- исцери се  грофов слуга.
- Види се да је овај младић веома сиромашан и да због тога не може да затражи боље јело- одговори гроф.
- Хеј, крчмару, хајде, однеси том човеку лепше јело, а ја ћу  за њега платити!
- Господин гроф је јако добар- сервилно се осмехну крчмар.- Али, вреди ли, заиста, трошити се на тако ништавног човечуљка?
- А ко је тај младић?- упита гроф.
- Вероватно нека ништавна луда. Дође овде пре два дана, затражи да ради, а да ради не уме ништа. Једва је успео да ми исцепа дрва и да ми почисти кућу. И, ето, заради само за шољу млека. Говори да је сликар, а нема чак ни четкице ни боје.
Крчмар и грофов слуга се закикоташе. Младић погледа у њих великим тужним очима и  не одговори ништа.
- Дођи до мене!- заповеди гроф младићу.
Младић приђе и поклони се.
- Да ли ти стварно знаш да сликаш? Јеси ли ти сликар?
- Да, господине.
- А где су ти боје и четкице?
- Немам за шта да их купим, господине.
- Хајде, слушај ме! Мени је хитно потребан човек који може да уради један портрет. Моја мати је озбиљно болесна и дани су јој одбројани. Ја хоћу да ти урадиш портрет моје мајке. Ако је Господ позове к себи, тај ће ми портрет бити утеха. Ако добро извршиш свој задатак, ја ћу ти дати новац. Ако ме обманеш и само узалудно потрошиш боје и време, заповедићу да те затворе у највишу кулу.
-Мислим да ћу успети, господине.
Гроф одведе младића, а тај младић не беше нико други него Жан, несрећна луталица.
У замку нахранише Жана, дадоше му платно, четкице и боје, и одведоше га старој грофици, грофовој мајци.
Старица беше тако слаба па све време лежаше у кревету. Жан причврсти платно и упита:
- Мајко, Ви, вероватно, не бисте желели да Вас насликам како лежите у кревету, обложени са свих страна јастуцима? Да ли бисте могли да ми кажете на ком месту бисте желели да будете?
Старица се осмехну и одговори:
- Увек сам волела да шетам по нашој алеји од тисовине, иза замка. Тамо увек беше хлад и сунчеви зраци пробијаху се кроз лишће као кроз копрену. Када би ветар шуштао у лишћу, увек ми се чињаше да то моји другови разговарају са мном, да ми то моја покојна мати шапуће нежне речи које ми шапуташе у детињству.
На старичин образ склизну суза.
- Не плачите, мајко! Ја ћу Вас насликати како шетате кроз дрворед од тисовине. Насликаћу кроз лишће и сунцем обасјана места. Насликаћу чак и шапутање лишћа.
- Ти си добар и драг младић!  Лице старице на трен обасја нежни осмех.
Жан приону на рад. Три дана је марљиво радио. На крају скиде слику и однесе је старој грофици. Слушкиње помогоше грофици да се придигне и подметнуше јој јастуке под леђа. Гроф уђе у собу и са напетошћу ишчекиваше да ли ће се његовој мајци слика допасти.
Старица рашири платно, а на образе јој јурнуше сузе.
- Хуљо!- повика гроф. Ти си насликао неку мазарију и тако си растужио моју мајчицу.
- Доста, сине! Да се ниси усудио да вичеш на овог младића! Зар не видиш да ми је он подарио срећу?
Старица приближи платно к себи, затвори очи, а на уснама остаде залеђен осмех.
Гроф беше толико тужан због смрти мајке да чак слику и не погледа. На Жана сви потпуно заборавише. После неколико дана гроф нареди да му донесу платно да би најзад видео портрет. Када гроф одмота платно, занеме.
На слици угледа дрворед од тисовине. Кроз алеју иђаше жена у белој хаљини. Ветар њихаше врхове дрвећа а сунцем обасјана места провириваху кроз лишће. Гроф зачу шуштање лишћа и песму птица. Жена на платну прилазила је све ближе и ближе и гроф угледа своју мајчицу, младу и лепу, какву је памти из свога детињства. Смешила му се добрим и нежним осмехом.
Гроф се потресе. Нареди да пронађу Жана и да га обуку у богато одело. Заповеди  да му се да онолико новаца колико год он пожели и да му се купе најбоље и најскупље четкице и боје.
Жан од свег срца  захвали грофу и рече му да њему богатство није потребно. Ето, ако му господин гроф дозволи да остане у замку, драго ће му бити,  јер он нема куд да иде.
Гроф се веома обрадова. Смести га у лепу и светлу собу и дозволи му да свакога дана може по дворцу да прошета и да разгледа његове поседе.
Жан живљаше у дворцу неколико година. Сликао је  и сликао. Ако на слици беше море, онда људи слушаху запљускивање валова. Многима се чињаше да осећају како им се капљице воде котрљају низ лице. Ако на слици бејаше шума, сатима се могла посматрати лисица како промиче кроз дрвеће, могло се видети како са гране на грану прхне уплашена птичица. Људи слушаху жуборење шумског поточића и шуштање ветра.
Убрзо се и до самог краља пронесе глас  о чуду од сликара. Краљ нареди да се Жан сместа доведе у дворац. Зажеле да  нешто наслика за краљицу. Краљица родом беше из далеке земље и тако је чезнула за кућом да је стално туговала. И краљ укиде балове и празнике. Шта ће му празнични балови кад су краљичине очи увек пуне суза?
И Жан је за краљицу сликао њен родни град,  улице по којима је она пролазила у кочијама и замак у којем је до удаје живела.
- Ах, драги Жан! Ја могу увек када ме обузме туга да будем код куће! Осећам мирис цветова из нашег врта. Видим чак и свог старог слугу како ми пружа лепезу. Како сам ти само захвална, драги Жан! Знам да бих без твојих слика усахла од туге.
Краљ беше веома задовољан и Жана обасипаше поклонима. Али Жану ништа није било потребно. Желео је само да има платно и боје и прилику да слика.
Једнога дана Жану приђе стари вртлар и, поклонивши се, рече:
- Господине Жан, може ли мој унук Шарл да буде Ваш ученик? Малишан не једе и не пије, прати Вас као сенка и сатима гледа како Ви радите. Опростите што Вас узнемиравам.
- Ви ми се извињавате сада када ја радим и када ништа око себе не примећујем. Јадни дечак не смеде да ми се сам обрати.
И мали Шарл постаде ученик сликара.
Прођоше године. Жан је имао тако много слика и оне су биле толико лепе да краљ нареди да се изложе у галерији. Сада су сви становници могли да дођу и да им се диве. Богати људи морали су да улазак у галерију плате златним новцем, а сиромашни људи су пуштани бесплатно. Тако краљица нареди. Она је желела  да сваки човек може да види те дивне слике.
Једнога дана из маленог рибарског насеља дођоше рибари. У град довезоше улов да би, кад продају рибу, купили поклоне својим укућанима. Зар да не сврате у краљевску галерију, зар да не погледају прекрасне слике? Та они нису богати људи па од њих неће ни тражити да плате. И рибари одоше да погледају слике.
Разгледали су слике скоро читав сат јаучући од умора  и одушевљавајући се у исто време док не забасаше у последњу салу. Тада рибар Мишљен одједном узвикну:
- Еј, погледајте, исто као наше село! Рибари се окупише око слике гурајући лактовима један другог.
- Гле! Па то татица Бежар мота своју мрежу!
- Та погледај! Праља Клотилда испира рубље!
- Гледај, гледај, дечаци су се окупили на обали! Пјер, Анри! Па то смо ми кад смо били мали. Ено и дебељка Гринса!
- Видите, ми бацамо песак у неког кржљавог момка, а он рукама покрива очи. Јао, па то је блесави Жан!
- Али како је сликар могао тако верно да све ово наслика као да је и он био заједно са нама?
И одједном једна иста мисао заокупи рибаре. Најсмелији рибар приђе служитељу и, поклонивши се, упита:
- Може ли господин служитељ да нам каже како се зове овај сликар?
- Ви сте, вероватно, стигли издалека? Сви знају да се он зове господин Жан.
- Он сигурно живи у дворцу? Да ли нам господин служитељ може рећи где можемо да га нађемо.
- Нажалост, господин Жан премину прошле године. Ми имамо само његов портрет. Насликао га је Шарл, ученик господина сликара.
На слици је у фотељи седео мршав човек великих тужних очију.
- Па то је Жан! Препознао сам га!
- И ја! Па он нас је тако тужно гледао и онда када смо му се ругали и када смо му се подсмевали.
- Да, да, имао је такав поглед и кад је одлазио из насеља.
- А ми смо се радовали што смо га се отарасили.
 Рибари покуњено, ћутећи, оборивши главе, стајаху крај портрета.  Лица им беху црвена од стида а по образима капале су им сузе покајања.
- Да је Жан жив, ми бисмо од њега сигурно тражили опроштај!- узвикну један од рибара.



Погледавши слику последњи пут, рибари опазише једва видљив осмех на лицу сувоњавог човека.

                Београд, 8. 9. 2011.             


.