***

Прича о мачки бескућници

Муж и ја одлучисмо да ове године зиму проведемо у викендици.
   Беше средина јесени. Крај октобра- и период веома ружног времена. Неколико дана небо беше превучено црним облацима, које не могаше да растера чак ни јак, жесток ветар. Непрестано је лила киша. Воде је било толико много да ни земља не успеваше да је упије. Она се сливаше у канале и у јаме. На путевима, на ивицама путева и на баштенским стазама појави се много великих и малих локви. При таквом гадном и кишовитом времену и влази тешко је било поверовати да је до скоро царовало врело лето. У врту више није било пријатно. Никоме се није излазило из топлог дома.
Једнога дана после ручка зачух звук који је долазио са улице. Послушах мало боље. То бејаше жалосно мјаукање. Још се није било сасвим смрачило. У  сумраку у углу трема угледах мачку.
- Одакле ти?- оте ми се питање.- Чија си ти?- упитах разгледајући је.
Мачка је гледала у мене настављајући тихо да мјауче. Чинило ми се да њене изражајне очи говоре:» Хоћу да једем, хладно ми је и сама сам самцата».
Искрено речено, бојала сам се да је додирнем. У последње време беше много обавештења о болесним животињама луталицама и упозорења да треба бити опрезан. Мачка ми сама приђе и стаде да се врзма око ноге.
- Причекај, сада ћу те нахранити,- рекох  и вратих се у кућу. У тањирић налих млеко и надробих у њега бели хлеб.
Само што поставих храну, мачка се халапљиво баци на њу.
- Па колико дана ти ниси јела?- упитах сажаљиво иако знадох да ће моје питање остати без одговора. Полизавши тањирић, мачка скочи са трема и ишчезну у жбуњу.
Следећег јутра опет дође. Длака јој беше покривена ињем. Узнемирено се премешташе с једне шапице на другу, подвијајући час једну ногу, час другу. Деловала је несрећно. Гледала је у мене као да ме моли:» Не остављај ме».
Било је тешко оставити несрећну животињу на улици. Посаветовах се са мужем и пустих је у предсобље. Са опрезом она уђе у кућу и заустави се код прага. Муж је ставио столицу крај радијатора а на седиште постави јастучић.
- Скачи,- рекох и лако ударих по наслону столице.
Мачка је разумела  позив. Скочи на седиште и ту се смести, скупивши под себе шапице.
Тако остаде да живи код нас. У предсобљу беше топло. Мачка је данима спавала на мекој столици напуштајући је само за време јела и за време шетњи. Она је дуго гласно прела. Схватили смо да је задовољна животом и да је на мачји начин срећна.
- Треба да јој дамо име,- рече једном  муж.-  Име треба да буде такво да одрази њене карактерне црте.  Предлажем да је назовемо Мурка!( Преља!).
Једнога дана одох у град. Због послова се дуже задржах. Телефонирах мужу и замолих га да одмрзне пиле до мог доласка.
Увече се вратих у викендицу. Најпре је требало да спремим вечеру. Али посуда у којој је требало да буде пиле беше празна.
- Заборавио си да извадиш пиле,- повиках на мужа. Отворих комору за замрзавање, али пилета  ни у њој није било. Освртала сам се и одједном на поду угледах ситне кошчице.
- Кошчице пилета! Значи, мачка га је појела!- узвикнух и љутито уђох у предсобље.
Мачка је седела на своме месту.
- Како се не стидиш!- осух паљбу онако како се обично разјаре људи због нечијих лоших поступака.
Мачка скочи с места и сакри се под столицу.
- Излази напоље одатле!- повиках и отворих улазна врата. Испрепадана мачка излете на улицу.
Увече ме прође бес и ја пустих Мурку у кућу. Неколико дана не разговарасмо са њом. Дуго  није улазила у кухињу. С прага нас посматраше као да моли да јој дозволимо да уђе, а ми смо се правили да је не примећујемо. Тако прође неколико дана.
Ми смо, наравно, опростили Мурки. Чинило нам се да је схватила зашто је била кажњена. Зато се од тада фино понашала.

Са руског превела Снежана Дабић