***

Зимние мысли

Снег падал на поле. Да куда он только в это время не падал. Посреди него в центре поля стояла одинокая старая ёлка. Её могучие ветви слегка побелели. Но скоро ёлки стало совсем не видно с края поля- началась метель. Снег, казалось, хотел скрыть весь мир. Так пришла и в мою деревню зима.
Почему-то мне хотелось в это время скрыться под падающим снегом навсегда. Может, потому, что я в этой деревне был также одинок, как ель на поле. Прекрасно зимой в деревне, но почему-то тут нет никого. Никто не катается с гор, покрытых снегом, не ходит на лесных лыжах по полям и озёрам. Зима, кажется, ты пришла в это заброшенное место повеселить только меня.
Смотрю на окно и любуюсь кусочком сказки. Неужели есть на свете чудеса? Раньше я смотрел на зимние оконные узоры как на обычное явление, но сейчас вглядываюсь в них, и сердце замирает. Зимний мороз рисует лучше художников. Какое это направление в живописи? Не знаю, да и зачем придумывать жанр вещам, которые без названия прекрасны.
А какие чудесные зимой озёра! Мне нравится очищать от снега небольшой кусочек льда, покрывающего воду, и смотреть вниз. Кажется, что вот-вот лёд проломится, и я провалюсь. Вода, конечно, холодная, ледяная, а я ещё так и не научился плавать. Но лёд выдерживает меня. Ах, как бы мне выдержать жизнь.
Раньше мне казалось, что человек не может жить один. Но вот уже десять лет я одинок в деревне. Хотя почему один? Сейчас у меня есть зима. Она дарит мне чудесные узоры на окне, танцы метели. Может быть, я единственный в мире, кто видит в зимних явлениях чудо. Наверное, дети думают так же, но взрослые точно забыли о чудесах.
- Пора печку затопить,- говорю я себе и ухожу в дом. А снег продолжает падать...

Артём Межурецкий, 15 лет, г. Бокситогорск


Зимске мисли

Снег падаше по пољу. Али где он само у то време није падао. Усред снега насред поља стајаше усамљена стара јелка. Њене јаке гране бејаху мало побелеле. Али ускоро се с краја поља јелка не виђаше. Започе мећава. Чинило се да снег хтеде да сакрије цео свет. Тако зима стиже и у моје село.
А зашто сам ја тада желео да се заувек сакријем под снегом који падаше? Можда зато што у овом селу бејах такође сам као и јела у пољу. Прекрасно је зими у селу! Али зашто овде нема никога? Нико се не клиза са брда покривених снегом, нико се не клиза на дрвеним скијама по пољима и језерима. Зимо, изгледа  да си ти дошла у ово забачено место да развеселиш само мене!
Гледам на прозор и уживам у бајци. Је ли могуће да на свету има чудеса? Раније сам гледао на зимске шаре као на обичну појаву. Али сада се загледах у њих и, гле, срце ми обамре! Зимски мраз шара лепше од сликара. Који ли је то правац у сликарству? Не знам, а и зашто бих одређивао жанр стварима које су предивне и без имена.
А како су тек зими чаробна језера! Свиђа ми се да чистим од снега комадић леда који покрива воду и свиђа ми се да гледам доле. Чини ми се да ће се лед сваког часа преломити и да ћу ја пропасти. Вода је, наравно, хладна, ледена, а ја још не научих да пливам. Али лед ће издржати мене. Ах, како да ја издржим живот?
Раније ми се чињаше да човек не може да живи сам. Али, ето, већ десет година ја сам сам у селу. Али зашто сам? Па сада је код мене зима. Она ми поклања бајне ледене шаре на прозору и плесове мећаве. Можда сам ја једини на свету који у зимским појавама види чудо. Зацело, и деца тако мисле, али одрасли као да заборавише на чудеса.
- Време је да подложиш пећ,- говорим себи и улазим у кућу. А снег наставља да пада...

Са руског превела Снежана Дабић