***

Ленивая Арина

Жил- был мужик Иван да жена Арина. Послал он ее в поле рожь жать.
Вот Арина пришла на полосу, выжала такое местечко, чтоб можно было одной улечься; улеглась, выспалась хорошохонько и отправилась домой, будто и впрямь потрудилась- поработала.
- Что, жена,- спрашивает муж,- много ли сегодня выжала?
- Слава тебе господи, одно местечко выжала.-
           « Ну, это хорошо!- думает мужик.- Одна полоса, значит, покончена».
На другой день опять пошла Арина в поле, выжала местечко и проспала до вечера; и на третий день- то же самое, и на четвертый- то же самое; так всю неделю и проволочила.
Пора, думает мужик, за снопами в поле ехать.
Приезжает- а рожь стоит вся нежатая; кое- где, кое- где выжато местечками, да и то такими, что только человеку улечься. Стал жену искать и видит: лежит она на одном местечке да так- то храпит!
Мужик сейчас домой, захватил ножницы, воротился на жниву, остриг свою бабу наголо; сделал все это и воротился на деревню.
Вот Арина спала, спала, да, наконец, и проснулась; хватилась рукой за голову и говорит сама себе;
- Что- той попритчилось! Кажись, я- Арина, а голова не моя! Пойду домой; коли собака залает, так я, значит, не Арина.-
Пришла на деревню прямо к своей избе и спрашивает под окошком:
- Что, ваша Арина дома?-
Муж смекнул и говорит ей:
- Дома!-
Тут вылезла из- под ворот собака, не признала хозяйки и бросилась на нее словно на чужую; так за полы и хватает. Арина бегом да бегом, как бы только живой от своего дома уйти!
И пошла она бродить по полю. Мужик сжалился, простил ее, и с той поры стала Арина жать бесхитростно.


Лења Арина
( руска шаљива прича)

Живели сељак Иван и његова жена Арина. Једнога дана посла Иван жену на њиву да жање раж.
Арина дође на штрафту, пожње један део, како би могла да прилегне; леже, поштено се наспава и оде кући као да заиста цео дан проведе радећи.
- Како је, жено,- упита муж,- јеси ли данас доста пожњела?
- Хвала Господу Богу, један добар део пожњех!
„ То је добро!“, мишљаше сељак. „ Једна штрафта је, значи, завршена“.
Другога дана опет оде Арина на њиву, пожње још један комад и одспава до увече; и трећега дана уради тако, и четвртога дана исто тако; тако продужи целу недељу.
„ Време је“, мишљаше сељак, „ да пођем на њиву да покупим снопље“.
Дође и, гле, затече непожњевену раж; ту и тамо неки делови беху пожњевени тако да човек може добро да прилегне. Поче да тражи жену и стаде: лежаше она на једном пожњевеном месташцу, и хрче ли, хрче...
Сељак отрча кући, дохвати маказе, врати се на стрњиште, и остриже жену до голе коже. Уради тако и врати се у село.
А Арина, спава ли, спава, па се најзад пробуди. Ухвати се за главу и самој себи рече:
„ Шта је ово? Који је ово ђаво? Чини ми се да сам ово ја- Арина, али глава није моја! Поћи ћу кући. Ако пас залаје, то је знак да ја нисам Арина. 
Дође у село, право својој кући, па упита под прозорчићем:
„ Хеј, је ли ваша Арина код куће?“
Муж се досети у чему је ствар па јој рече:
„ У кући је“.
Излете тада пас испод врата, не препознаде газдарицу, па се баци на њу, хватајући је за скуте. Арина побеже главом без обзира само да се жива извуче из своје куће.
Лутала је тако Арина по пољу и по њивама. Сељак се сажали и опрости жени. Од тог времена Арина поче да жање вредно и приљежно.

- перевод с русского языка на сербский –
Снежана Дабич