***

Филиппок – Толстой
Был мальчик, звали его Филипп. Пошли раз все ребята в школу. Филипп взял шапку и хотел тоже идти. Но мать сказала ему:

— Куда ты, Филипок, собрался?

— В школу.

— Ты ещё мал, не ходи, — и мать оставила его дома.
Ребята ушли в школу. Отец ещё с утра уехал в лес, мать ушла на подённую работу. Остались в избе Филипок да бабушка на печке.

Стало Филипку скучно одному, бабушка заснула, а он стал искать шапку. Своей не нашёл, взял старую, отцовскую, и пошёл в школу.
Школа была за селом у церкви. Когда Филипп шёл по своей слободе, собаки не трогали его, они его знали. Но когда он вышел к чужим дворам, выскочила Жучка, залаяла, а за Жучкой большая собака Волчок. Филипок бросился бежать, собаки за ним. Филипок стал кричать, споткнулся и упал. Вышел мужик, отогнал собак и сказал:

— Куда ты, пострелёнок, один бежишь?

Филипок ничего не сказал, подобрал полы и пустился бежать во весь дух. Прибежал он к школе. На крыльце никого нет, а в школе, слышно, гудят голоса ребят. На Филипка нашёл страх: «Что как учитель меня прогонит?» И стал он думать, что ему делать.

Назад идти — опять собака заест, в школу идти — учителя боится.

Шла мимо школы баба с ведром и говорит:

— Все учатся, а ты что тут стоишь?

Филипок и пошёл в школу. В сенцах снял шапку и отворил дверь. Школа вся была полна ребят. Все кричали своё, и учитель в красном шарфе ходил посередине.

— Ты что? — закричал он на Филипка.

Филипок ухватился за шапку и ничего не говорил.

— Да ты кто?

Филипок молчал.

— Или ты немой?

Филипок так испугался, что говорить не мог.

— Ну так иди домой, коли говорить не хочешь. — А Филипок и рад бы что сказать, да в горле у него от страха пересохло. Он посмотрел на учителя и заплакал.

Тогда учителю жалко его стало. Он погладил его по голове и спросил у ребят, кто этот мальчик.
— Это Филипок, Костюшкин брат, он давно просится в школу, да мать не пускает его, и он украдкой пришёл в школу.

— Ну садись на лавку возле брата, а я твою мать попрошу, чтоб пускала тебя в школу.

Учитель стал показывать Филипку буквы, а Филипок их уж знал и немножко читать умел.

— Ну-ка сложи своё имя.

Филипок сказал:

— Хве-и-хви, ле-и-ли, пе-ок-пок.

Все засмеялись.

— Молодец, — сказал учитель. — Кто же тебя учил читать?

Филипок осмелился и сказал:

— Костюшка. Я бедовый, я сразу всё понял. Я страсть какой ловкий!

Учитель засмеялся и сказал:

— Ты погоди хвалиться, а поучись.

С тех пор Филипок стал ходить с ребятами в школу.
Филипок
Л. Н. Толстој

Био један дечак који се звао Филип. Једнога дана пођоше сва деца у школу. Филип узе капу и хтеде да пође и он. Али му мати рече:
— Куда си ти, Филипок, кренуо?
— У школу.
— Ти си још мали, не можеш да идеш,- и мајка га остави у кући.
Деца одоше у школу. Отац још у зору отиде у шуму, а мајка оде у надницу. У колиби остадоше Филипок и бака која лежаше на пећи.
Филипку је било досадно, а бака бејаше већ утонула у сан. Стаде он да тражи капу. Своју не нађе, па узе стару, очеву, и пође у школу.
Школа се налазила иза села код цркве. Док је Филип ишао по свом крају, пси га нису дирали, јер су га познавали. Али кад се приближи туђим двориштима, искочи Жучка, и залаја, а иза Жучке појави се велики пас Волчок. Филипок стаде да трчи, а пси јурнуше за њим. Он поче да вришти, спотаче се и паде. Изађе сељак, отера псе, и рече:
— Куда ти, дериште, тако сам трчиш?
Филипок ништа не рече, сави шипке, и крену муњевито, из све снаге, да трчи. Дотрча он до школе. На трему никога нема, а у школи се чује граја и жамор дечјих гласова. Филипко се уплаши:“ Шта ако ме учитељ најури?“ И стаде он да мисли  шта да ради.
— Да се врати — опет  ће га напасти пас, да иде у школу — учитеља се боји.
Иђаше поред школе баба са  ведром у руци и говораше:
— Сви уче, а ти, зашто ту стојиш?
И пође Филипок у школу. Када ступи на трем, скиде капу и отвори врата. Школа беше пуна деце. Свако је нешто викао, а учитељ у црвеном шалу ишао је средином учионице.
—А шта ти хоћеш? — повика он на Филипка.
Филипок се ухвати за  капу и  не рече ништа.
— А ко си ти?
Филипок је ћутао.
— Да ти ниси онемео?
Филипок се тако уплаши да не могаше ни реч да проговори.
— Но добро, иди кући кад већ нећеш да говориш.
А Филипок би радо нешто рекао, али му се грло од страха осуши. Он погледа у учитеља и заплака.
Учитељу га беше жао. Помилова га по глави и упита децу ко је тај дечак.
— То је Филипок, Костјушкин брат. Он одавно хоће да иде у школу, али га мајка не пушта. Зато сада кришом дође.
— Добро, седи на клупу поред брата, а ја ћу твоју мајку замолити да те пусти у школу.
Учитељ поче Филипку да показује слова, а Филипок их је већ знао, а умео је малчице и да чита.
—Па, хајде, сад састави од слова своје име.
Филипок рече:
— Хве-и-хви, ле-и-ли, пе-ок-пок.
Сви праснуше у смех.
— Браво, — рече учитељ. — А ко је тебе учио да читаш?
Филипок се окуражи и рече:
— Костјушка. Ја сам тако промућуран, ја сам све одмах разумео. Како сам ја само паметан!
Учитељ се засмеја и рече:
— А знаш ли ти молитве?
Филипок рече: Знам, — и поче да говори молитву Богородицу, али сваку реч изговараше погрешно. Учитељ га прекиде и рече:
— Е па видиш, прво научи, па се онда тако хвалиши.
Од тада Филипок крену са децом у школу.


Са руског превела Снежана Дабић