Память

 

(Деяну Манчичу - студенту, поэту, художнику, воину из г.Ниш (СЕРБИЯ)
                погибшему 4 апреля 1999 года, во время бомбардирования)

Подлое, тяжкое время
лучших сынов забирает.
Котомка грехов тяжелеет
- только святость взлетает…
Вот бы встретиться с Деяном,
к мирам иным улететь ввысь!
Вместе спеть его песни,
но... камнем падаю вниз!

Вновь на грешной земле,
         как когда-то
Дети теряют детство,
Папа хоронит солдата,
а старики бедствуют...
В скорби застыли друзья.
Боль не бывает чужой
     – боль одна...

О, мальчик из Ниша, Деян,
что для тебя могу сделать?
Лишь память твою сберечь!
Из этой  апрельской встречи
я сохраню в своем сердце
            частичку твоих песен,
особенно ту, про звезды...
«Любить никогда не поздно!..»

................
Пришли с поклоном ветераны -
в их сердце тоже ноют раны
и память болит избито...
но Мужество не забыто! 

 
 Сећање               

Перевод на сербский язык Велимир  Илич               
(Дејану Манчићу – песнику, уметнику, војнику...)

Подло, тешко време
најбоље синове односи...
Терет греха све тежи је
- светост још даље остаје.
Да могу до Дејана да одем
да се у висине винем!
Да са њим отпевам све те песме,
али као камен одмах паднем!

А овде, на земљи, и даље
Детињство прерано престаје,
Отац војника сахрањује...
старци к`о покошени, неми...
Пријатељи скамењени,
У истом болу сједињени...

О, дечаче из Ниша, Дејане,
како грех да окајем?
Бар сећање на тебе да понесем!
Тог априлског дана
у срцу сам сачувала
делић твојих песама,
прво ону о зведама...
„Волети никада касно није!...“

И тако, свако пролеће
Да ти се поклоне ветерани доћи ће –
и у њиховим срцима боле ране
у том рату направљене!
Сећање боли, не престаје -
Слава јунака не нестаје!

(3 април 2012 год. Ниш. Србия.)