Лука Симич - Церковь Святого Николая в селе Белеги

Перевод с сербского – Екатерина Иванова
Поэтический пересказ – Софрон Бурков


Лепотица насред села стоји
то је црква прадедова моји'
саградише ту лепоту нама
дашимо се њеним лепотама.

Храм највећи у равноме Срему
људи многи моле се у њему
за спасење своје породице
топле сузе што им кваси лице.

Посвећен је светоме Николи
народ цркву поштује и воли
испуни је за божићне дане
срећно јутро да нам свима сване.

Звоно гласно јутром одјекује
а из храма молитва се чује
то свештеник у храму се моли
народ цркву поштује и воли.

То је тако од Бога нам дато
молитва је добра као злато
Белегиш је допринео томе
клањамо се Богу јединоме.

Покрај села и река нам тече
плави Дунав к'о небо предвече
а равница непрегледна свуда
то Бог чини свакојака чуда.

Обновимо цркву како треба
да нам сија к'о сунце са неба
учио сам од наших предака
да у мени вера буде јака.


Церковь, благолепию привычна,
Веры нашей дарит нам величье –
Предки стены вместе поднимали,
Красоту себе в подспорье брали.

Храм, что выше всех в равнинном Среме,
Много повидал за это время.
Богу мы приходим помолиться,
Не смущаясь слёзами на лицах.

Церковь в часть Святого Николая,
Наш народ, любя и почитая,
До предела в праздники заполнит.
А душа о Боге вечно помнит.

Колокольный звон с утра родится,
Службы храмовой предвестник-птица,
И начнётся Господу служенье,
В Его волю наше погруженье.

Служба в церкви – это очень много,
Ведь молитва нам дана от Бога.
Белегиш по силам вносит лепту,
Следуя от Господа Завету.

Сам Дунай здесь рядом протекает,
Всё всегда про Белегиш он знает,
И бескрайную вокруг равнину –
Богом созданную нам картину.

Будем церковь содержать как должно.
С Божьей помощью нам всё возможно.
Мудрости научимся у предков:
Главное – была чтоб вера крепкой.