Жил я словно в сказке
С тобой, моя родная.
Но ты меня оставила.
Это судьба моя.
Почему так должно было случиться,
Сперва красиво, а потом гадко.
Разве должны были мы с тобой
Так внезапно расстаться
Судьба моя, судьбинушка,
Всюду за нами следует.
Но зачем должны были мы
Расстаться на веки
У меня вопросов тысячи,
И память о тебе жива.
Со мною наши песни
Поет моя гитара.
Почему так должно было случиться,
Сперва красиво, а потом гадко.
Разве должны были мы с тобой
Так внезапно расстаться
Судьба моя, судьбинушка,
Всюду за нами следует.
Но зачем должны были мы
Расстаться на веки
(Драгана Д.Маричич)
Живео сам као у бајци,
са тобом, најдража моја,
а онда си ме оставила,
то је моја судбина.
Зашто је све морало тако бити,
прво лепо, па онда ружно,
зар смо се морали ја и ти,
тако брзо растати.
Судбина је судбина,
свуда нас прати,
али зашто смо морали,
то бити ја и ти.
У мени је хиљаду питања,
на нас живе сећања,
уз мене је и гитара,
она наше песме свира.
Зашто је све морало тако бити,
прво лепо, па онда ружно,
зар смо се морали ја и ти,
тако брзо растати.
Судбина је судбина,
свуда нас прати,
али зашто смо морали,
то бити ја и ти.
Свидетельство о публикации №110051006364